ТРИ ПРАСЕТА
Драмски текст
Улоге: Гицко, Мицко, Врцко, мама прасе, вук и сова
СОВА: На крају храстове шуме живела мама прасе са своја три прасета. Неговала их је, мазила, школовала и пазила дуго година. Када су прасићи порасли мајка им рече да је време да пођу својим путем, да се осамостале.
Најмлађи Гицко је највише волео да једе слаткише.
ГИЦКО: Мамице, како то мислиш да се осамосталимо? Па ко
ће нам пећи укусне колаче, месити чоколадне торте на три спрата, кувати сутлијаш и пудинг?
МАМА: Драги мој Гицко, ако баш толико волиш слаткише и не можеш да живиш без њих, изволи иди у школу за посластичаре. Време је сине да постанеш прасе за себе.
СОВА: Гицко обеси тужно своју малу њушку,спакова пар кексића, десетине бонбоница и три чоколаде у ранац и крену у потрагу за својом будућношћу.
СОВА: Средње прасе,Врцко, је све то посматрало и није веровало својим прасећим ушима.
ВРЦКО: Мајко, али где ћемо живети,где ћу ја вежбати свирање рокенрола на гитари?
МАМА: Драги мој Врцко, што си се врцко, врцко си се...мораћеш сам да врцнеш кућу па свирај рокенрол до миле воље.
СОВА: Врцко зграби гитару и пође за млађим братом. Све је то посматрало најстарије прасе, Мицко, па рече мајци.
МИЦКО: Драга мама, потпуно си у праву....ништа не брини. Помоћи ћу им својим архитектонским умећем да саграде куће па ћу уписати архитектуру...осветлаћу ти твој прасећи образ. Браћоооооо....чекајте ме....
МАМА:(повика за њима) Децо, чувајте се дивљих звери, а поготово опасног вука који највише на свету воли малене прасиће као што сте ви...и чувајте један другог.
СОВА: Три прасета су помало тужно тражила своју судбину. Решише да направе куће поред потока. Најмлађем је најважије било да направи кухињу како би што пре направио торту и засладио се, док је остатак куће склепао од сламе.
ГИЦКО: Такоооо...сада ћу лепо да месим слаткише до миле воље...дакле три јајета, мало брашна, прашак за пециво....ајте браћо на укусну торту...
ВРЦКО: Чекај ме, ево стижем, само да врцнем још кров од дасака и доносим гитару да ти свирам док једемо колаче...овај самосталан живот и није тако лош.
МИЦКО: Браћо, браћо па те ваше куће ће први ветар да одува, како мислите да живите у њима? Морате се мало више потрудити, пустите сада колаче и свирку, него алат у руке и запните.
БУЦКО: Ма дај брате, шта је са тобом? Остави се те архи матуре и дођи да смажеш једну ванилицу.
ВРЦКО: Тако је. Ајде реци коју песму да ти одсвирам Чорбе.
МИЦКО: Каква бре архи матура, каже се архитектура...и нећу никакве чорбе да ми свираш...питаћу ја вас када упаднете у невољу....мада те ваше ванилице заиста опојно миришу....али не, не...прво да завршим кућицу....
СОВА: Вредно прасе је наставило да гради чврсту кућу од цигала док су се ова два зевзана забављала....али опојан мирис ванилица се ширио шумом и стигао до опасог ВУЧКА.
ВУЧКО: Тако ми шапе, шта то тако опојно мирише....да нису то,да нису то ВАНИЛИЦЕЕЕ.....чек,чек, још нешто моја фина њушка њуши...па то је прасетина....и то не било каква прасетина,већ млада прасетина!!!!!!!! ЊАМММММММ ако нешто више волим од младе прасетине, то је млада прасетина са ванилицама!!!!!!!
СОВА: Вучко се прикраде прасећем кампу и од среће када угледа три прасета пође му вода на уста.....Прасићи нису ни слутили шта им се спрема. Одједном вук искочи пред њих и зарежа.
ВУЧКО: Прасићи, предајте се! Свако по ванилицу у уста и по један скок до мојих чељусти!
СОВА: Јадни прасићи поскакаше главом без обзира и свако се сакри у своју кућу. Вук приђе Гицковој кући.
ВУЧКО: Гицко, предај се, немаш шансе против мене, великог страшог вука.....јер ако ја дунем и ватру сунем срушићу ти кућу....а то не бих волео јер после тебе желим да се засладим тим укусним ђаконијама које си умесио.
СОВА: Када вук виде да прасе не излази, дуну јако и одува сламнату кућу. Полетоше ванилице,прасеће ногице, шерпе, лонци, поклопци у ваздух а јадно прасе успе да побегне код брата у кућу од дасака.
ВУЧКО: Сада сам још више бесан јер су све ванилице пропале.....али добро,смирићу се што ћу једним ударцем средити вас двојицу.
СОВА: И вук јако дуну,одува и кућу од дасака а јадни прасићи побегоше код брата архитекте у зидану кућу.
ВУЧКО: Прасићи, прасићи...када ћете схватити да ме не можете победити...ја сам најопаснија звер у шуми.....боље се предајте јер ја када дунем и ватру сунем срушићу вам кућу.
СОВА: И вук поче да дува из све снаге али кућа је стајала на месту. Поново је дувао и опет ништа, кућа је остала на свом месту а прасићи сигурни. Вук се збуни, а помало и умори, па седе да једе мало кифлице са џемом и да размисли.
ВУЧКО: Њам,њам...знам...ући ћу кроз димњак...насамарићу ја те мале прасиће зидаре.
СОВА: И вук се попе на кров Мицкове куће, до пола уђе у димњак....и.....заглави се.....
ВУЧКО: Јуууууу...па шта ми би....па ја сам се прејео Гицкових слаткиша...упомоћћћћћ
СОВА: Док се јадан вук копрцао у димњаку и дозивао помоћ из сигурне куће се орила рокенрол песма:
ВУЧЕ СЛОМИЋу ТИ РЕППППП
ДА НИСИ ДУВАО НЕ БИ САД ТУ БИОООО
ЈОЈ АКО ТИ УХВАТИМО РЕПИЋ
НАГРАБУСИЋЕШ КО НА КРОВУ ЦРЕПИЋ ЈОЈОЈОЈ.....
Драмски текст
Улоге: Гицко, Мицко, Врцко, мама прасе, вук и сова
СОВА: На крају храстове шуме живела мама прасе са своја три прасета. Неговала их је, мазила, школовала и пазила дуго година. Када су прасићи порасли мајка им рече да је време да пођу својим путем, да се осамостале.
Најмлађи Гицко је највише волео да једе слаткише.
ГИЦКО: Мамице, како то мислиш да се осамосталимо? Па ко
ће нам пећи укусне колаче, месити чоколадне торте на три спрата, кувати сутлијаш и пудинг?
МАМА: Драги мој Гицко, ако баш толико волиш слаткише и не можеш да живиш без њих, изволи иди у школу за посластичаре. Време је сине да постанеш прасе за себе.
СОВА: Гицко обеси тужно своју малу њушку,спакова пар кексића, десетине бонбоница и три чоколаде у ранац и крену у потрагу за својом будућношћу.
СОВА: Средње прасе,Врцко, је све то посматрало и није веровало својим прасећим ушима.
ВРЦКО: Мајко, али где ћемо живети,где ћу ја вежбати свирање рокенрола на гитари?
МАМА: Драги мој Врцко, што си се врцко, врцко си се...мораћеш сам да врцнеш кућу па свирај рокенрол до миле воље.
СОВА: Врцко зграби гитару и пође за млађим братом. Све је то посматрало најстарије прасе, Мицко, па рече мајци.
МИЦКО: Драга мама, потпуно си у праву....ништа не брини. Помоћи ћу им својим архитектонским умећем да саграде куће па ћу уписати архитектуру...осветлаћу ти твој прасећи образ. Браћоооооо....чекајте ме....
МАМА:(повика за њима) Децо, чувајте се дивљих звери, а поготово опасног вука који највише на свету воли малене прасиће као што сте ви...и чувајте један другог.
СОВА: Три прасета су помало тужно тражила своју судбину. Решише да направе куће поред потока. Најмлађем је најважије било да направи кухињу како би што пре направио торту и засладио се, док је остатак куће склепао од сламе.
ГИЦКО: Такоооо...сада ћу лепо да месим слаткише до миле воље...дакле три јајета, мало брашна, прашак за пециво....ајте браћо на укусну торту...
ВРЦКО: Чекај ме, ево стижем, само да врцнем још кров од дасака и доносим гитару да ти свирам док једемо колаче...овај самосталан живот и није тако лош.
МИЦКО: Браћо, браћо па те ваше куће ће први ветар да одува, како мислите да живите у њима? Морате се мало више потрудити, пустите сада колаче и свирку, него алат у руке и запните.
БУЦКО: Ма дај брате, шта је са тобом? Остави се те архи матуре и дођи да смажеш једну ванилицу.
ВРЦКО: Тако је. Ајде реци коју песму да ти одсвирам Чорбе.
МИЦКО: Каква бре архи матура, каже се архитектура...и нећу никакве чорбе да ми свираш...питаћу ја вас када упаднете у невољу....мада те ваше ванилице заиста опојно миришу....али не, не...прво да завршим кућицу....
СОВА: Вредно прасе је наставило да гради чврсту кућу од цигала док су се ова два зевзана забављала....али опојан мирис ванилица се ширио шумом и стигао до опасог ВУЧКА.
ВУЧКО: Тако ми шапе, шта то тако опојно мирише....да нису то,да нису то ВАНИЛИЦЕЕЕ.....чек,чек, још нешто моја фина њушка њуши...па то је прасетина....и то не било каква прасетина,већ млада прасетина!!!!!!!! ЊАМММММММ ако нешто више волим од младе прасетине, то је млада прасетина са ванилицама!!!!!!!
СОВА: Вучко се прикраде прасећем кампу и од среће када угледа три прасета пође му вода на уста.....Прасићи нису ни слутили шта им се спрема. Одједном вук искочи пред њих и зарежа.
ВУЧКО: Прасићи, предајте се! Свако по ванилицу у уста и по један скок до мојих чељусти!
СОВА: Јадни прасићи поскакаше главом без обзира и свако се сакри у своју кућу. Вук приђе Гицковој кући.
ВУЧКО: Гицко, предај се, немаш шансе против мене, великог страшог вука.....јер ако ја дунем и ватру сунем срушићу ти кућу....а то не бих волео јер после тебе желим да се засладим тим укусним ђаконијама које си умесио.
СОВА: Када вук виде да прасе не излази, дуну јако и одува сламнату кућу. Полетоше ванилице,прасеће ногице, шерпе, лонци, поклопци у ваздух а јадно прасе успе да побегне код брата у кућу од дасака.
ВУЧКО: Сада сам још више бесан јер су све ванилице пропале.....али добро,смирићу се што ћу једним ударцем средити вас двојицу.
СОВА: И вук јако дуну,одува и кућу од дасака а јадни прасићи побегоше код брата архитекте у зидану кућу.
ВУЧКО: Прасићи, прасићи...када ћете схватити да ме не можете победити...ја сам најопаснија звер у шуми.....боље се предајте јер ја када дунем и ватру сунем срушићу вам кућу.
СОВА: И вук поче да дува из све снаге али кућа је стајала на месту. Поново је дувао и опет ништа, кућа је остала на свом месту а прасићи сигурни. Вук се збуни, а помало и умори, па седе да једе мало кифлице са џемом и да размисли.
ВУЧКО: Њам,њам...знам...ући ћу кроз димњак...насамарићу ја те мале прасиће зидаре.
СОВА: И вук се попе на кров Мицкове куће, до пола уђе у димњак....и.....заглави се.....
ВУЧКО: Јуууууу...па шта ми би....па ја сам се прејео Гицкових слаткиша...упомоћћћћћ
СОВА: Док се јадан вук копрцао у димњаку и дозивао помоћ из сигурне куће се орила рокенрол песма:
ВУЧЕ СЛОМИЋу ТИ РЕППППП
ДА НИСИ ДУВАО НЕ БИ САД ТУ БИОООО
ЈОЈ АКО ТИ УХВАТИМО РЕПИЋ
НАГРАБУСИЋЕШ КО НА КРОВУ ЦРЕПИЋ ЈОЈОЈОЈ.....